Marina Marković

Marina Marković, rođena 1983. godine u Beogradu, diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu Univerziteta umetnosti, a od 2006. izlaže samostalno i na grupnim izložbama u Srbiji, SAD, Velikoj Britaniji, Japanu, Meksiku itd. Dobitnica je stipendije za mladog vizuelnog umetnika i nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2011. MM živi i radi na relaciji Beograd-Nјujork.
 

Anoreksija 2006-2007
Consumer Whore 2009
Materijal je napravljen od sekvenci TV reklama koje pokazuju žene sa njihovim licima iskrivljenim u ekstazi, ushićenih zbog proizvoda kao što su deterdžent za veš, šampon, ulošci, tečnosti za pranje.
Pressure me 2011-2015
Koncept Pressure me je kreiran kao performans koji je izveden u njujorškoj galeriji RabbitHole. Prvi deo ove serije radova činio je akt tetoviranja i telesna instalacija - tetovaža krojačkog metra vezanog oko struka u čvor, fiksiranog na idealnoj proporciji struka. Od tada, umetnica je kroz različite medije (video/gif, skulptura, ručni rad, slika, ikona) istraživala društveni pritisak nad ženskim telom, baveći se svim bolnim ritualima svakodnevice koje žene sprovode nad sopstvenim telom u cilju postizanja/dostizanja/približavanja društveno konstruisanim idealima lepote.
AZIL 2012-2105
Umetnici: Marina Marković i Boris Šribar

Pravo na azil je jedno od osnovnih ljudskih prava i odnosi se na promenu životne sredine prouzrokovane strahom za postojanje ili nedostatak mesta stanovanja. U ovom projektu saradnje, Marina Marković i Boris Šribar su i lično i profesionalno u ulozi azilanata u oblasti umetnosti, jer dolaze iz zemlje koja gotovo nema infrastrukturu za umetnost, gde su muzeji zatvoreni decenijama, umetnost potuno marginalizovana, zemlje u kojoj ne postoji mogućnost da se bude umetnik. Ciljevi ovog projekta su da učine transparentnim život i rad umetnika u najrazličitijih okruženjima, da osvoji određeni mikro politički prostor i da ga pretvori u privremeni prostor “slobode” i kroz razne strategije da ukaže na sve probleme sa kojima se umetnici suočavaju. Cilj Azila je ne da se nađe utopijsko, idealno mesto, već da ispita sve moguće strategije i platforme za umetnike koji rade u globalnom kontekstu savremene transnacionalne umetnosti.
The Void
The Void (15’ video, loop 2016) se sastoji od ultrazvučnog snimka pulsirajuće materice bez ikakve narativne progresije, dijalektički suprotstavljenog zvučnoj slici, ženskom višeglasju, glasovima iz porodice koji govore o primarnim ulogama ženskim i dužnostima. The VOID čini iskorak u odnosu na razmatranje individualne privatne sferu unutar serije Pressure Me, jer fokus pomera na ekonomiju ženskog tela unutar ekonomije jednog domaćinstva i privatnosti unutar porodične zajednice. Naime, autorka beleži monologe na temu ženskog tela, društvene uloge i reprodukcije sa manje ili više bliskim članicama (majka, baka, tetka, prabaka) za koje je vezana, ali i od kojih je distancirana na različite načine (prostorno, vremenski). Kroz The Void, Marković izlaže i diskutuje prakse otpora patrijarhatu kao komplikovane, emocionalno teške i bolne porodične konflikte, ukazujući na to koliko su pitanja slobode i prinude za ženu neodvojiva.